Karađorđe

---

Đorđe Petroviđ Karađorđe je Karađorđe je osnivač srpske kraljevske loze Karađorđeviđa. Rođen je najverovatnije 16. novembra (3.novembra po starom kalendaru ) 1762. godine u Viševcu, na Đurđic, od oca Petra i majke Marice. Kažemo najverovatnije, jer se za godinu rođenja pominju period od 1749. do 1770. godine. Njegovi preci potiču iz Prizrena odakle se njegov deda Jovan sa svoja dva sina doselio u šumadiju, u okviru seobe Srba pod patrijarhom Šakabentom 1737-39. Prezime mu je po ocu Petru. Karađorđe potiče iz siromašne porodice. Majka mu je bila Marica Živković iz Masloševa u Šumadiji. Njegov otac je zbog siromaštva često menjao spahije i mesto boravka, obzirom da Turci raju nisu preterano vezivali za baštinu. Kako je Đorđe stasavao i služio kod imućnijih Srba i Turaka, tako se i njihova materijalna situacija popravljala.

1785/86.godine Đorđe Petroviđ se ženi Jelenom Jovanović. Prema nekim izvorima, Jelenini roditelji su bili imućniji i nisu dali svoju kćer, ali ju je Đorđe oteo i učinio svojom ženom.

U tom zbegu se desio događaj koji je mnogo osporavan i izazvao velike polemike među istoričarima - oceubistvo. Najverovatnija priča je da je njegov otac, koji je godinama služio kod Turaka, u jednom trenutku odlučio da nagovori sve da se vrate i nastave da žive kao do sada, služeći Turke. Svi u zbegu su to razumeli kao pretnju da će se vratiti u ropstvo ili u smrt. Kada je uvideo da majčino preklinjanje oca da odustane od povratka ne pomaže i da ima podršku svih, digao je ruku na oca, a potom je njegovog oca Petra dotukao momak iz pratnje. Ubistvo je, po Vuku Karadžiću, učinjeno u ljutnji i iz ljubavi, i njime su spašeni svi iz zbega, a njegov otac sramote i ropstva. 1796. godine, po povratku u Srbiju, Karađorđe se ispovedio i zamolio za oproštaj, koji je od sveštenstva i naroda dobio.

Pred kraj austrijsko-turskog rata, 1787.godine, kod nas poznatijeg kao Kožina krajina, Karađorđe počinje da ratuje na strani Austrije protiv Turaka. Kao podoficir ratovao je neoklevajući da se ogleda sa neprijateljem borbu protiv janičara i dahija. Sredinom 1791. Zaključuje se mir, Karađorđe dobija unapređenje i medalju za hrabrost i odmeće se u hajduke, gde predvodi veliku hajdučku družinu. 1793/94. dolazi do opadanja hajdučije i Đorđe se povlači i živi mirno sa porodicom u Topoli.

Kraj 18-og i početak 19-tog veka donosi povećanje zuluma koji su Turci činili nad srpskim narodom. Ogromni nameti, samovolja i terorisanje naroda od strane Turaka i janjičara, gušenje svakog otpora dovode do udruživanja srpskih velikaša i dogovorima oko pobune.

Povod za Prvi srpski ustanak bio je krvavi događaj, poznat kao seča knezova. O tome je pevao Filip Višnjić u čuvenoj pesmi Početak bune protiv dahija. Posecanjem viđenijih srpskih glava, Turci su hteli da zaplaše srpski narod i onemoguće ustanak za koji su znali da se sprema.

Na narodnom zboru u Orašcu Karađorđe je izabran za vođu ustanka i tako je stao na čelo izmučenog srpskog naroda u borbi protiv Turaka. Ne može se tačno reći kada je održan zbor u Orašcu, ali se uzima najčešće pominjani datum, a to je Sretenje Gospodnje, 15. februar 1804. godine (2.februar po starom kalendaru). Karađorđe je lično obilazio narod i dogovarao sa ostalim vođama tok borbe i pripreme za ustanak. Kao strog i dosledan, uživao je autoritet u narodu i među drugim vođama. Ostalo je zapisano da su ga se plašili zbog preke naravi i zbog spremnosti da bez kompromisa dođe do cilja. Iza njega su ostale mnoge pobede često nad brojnijom i opremljenijom turskom vojskom: Ivankovac, Mišar, Novi Pazar, Varvarin...

Nakon mira u Bukureštu dolazi do nesloge među ljudstvom što se odrazilo i na delovanje i akcije naroda. Karađorđe uviđa da je dalja borba uzaludna i odlučuje da 1813. godine pobegne u Austriju, ali se 1816. pridružio grčkom pokretu u želji da nastavi borbu za proterivanje Turaka. Sledeće godine je došao tajno u Srbiju kako bi se sa Milošem Obrenovićem dogovorio o zajedničkoj akciji, ali je po Miloševoj naredbi ubijen u noći između 13. i 14. jula 1817. godine u selu Radovanju kod Velike Plane.

---