Kada je izmišljeno staklo


Uobičajena definicija stakla je da je to homogeni čvrsti materijal, amorfne strukture, a obično nastaje prilikom brzog hlađenja odgovarajućeg rastopa viskoznih sirovina, ali ipak ne dovoljno brzo kako bi se oformila kristalna struktura. Staklo je u hemijskom smislu rastvor, ali tako gust rastvor da su potrebni milioni godina da bi se na njemu uočila neka promena. Kada govorimo o staklu, pod njim podrazumevamo silicijum dioksid, koji se kao sastojak nalazi u kristalu kvarcu i pesku.

U svojoj čistoj formi, staklo je providno, relativno jako, izdržljivo, inertno prema dejstvu agenasa, i hemijski i biološki vrlo stabilno. Takođe se relativno lako obrađuje i proizvodi i zbog svega ovoga ima jako široko polje primene. Ipak, velika mu je mana krtost i lomljivost, kada se raspada na parčiće oštrih ivica, ali se i ova osobina može značajno modifikovati dodavanjem određenih sastojaka još u procesu livenja stakla.

Uobičajena tehnologija proizvodnje stakla se zasniva na zagrevanju smeše peska, kreča i ostalih dodataka na oko 2000 stepeni C. Na ovoj temperaturi se sastojci tope i obrazuju amorfnu masu, koja se zatim lije u kalupe i hladi određenom brzinom. Ovakvo staklo se može i bojiti, dodavanjem određenih neorganskih soli svaku boju posebno. Sa stanovišta upotrebe postoji ravno i providno, ili može imati različite oblike i boje. Providnost stakla je rezultat njegove amorfne strukture i nepostojanja prepreka za prolaz svetlosti. Običnom staklu se obično I dodaje natrijum karbonat, kako bi sprečilo prolaz svetlosnih zraka talasne dužine manje od 400nm, tj, UV zraka.

Staklo u izvornom obliku, vulkanskog porekla, nalik liskunu bilo je poznato još u kameno doba. Prvi dokument u kome se opisuje proces pravljenja stakla potiče iz Egipta, negde oko 1500. godine pre Hrista, a to staklo se koristilo kao glazura za posuđe od gline. U prvom veku pre naše ere ovladano je tehnikom duvanja stakla, što je omogućavalo dobijanje staklenog posuđa različitih oblika. Veliki preokret se desio negde u desetom veku u severnoj Evropi, kada je za do tada teško dostupnu sodu nađena zamena u vidu potaće koja se dobijala iz pepela drveta.

Danas se staklo široko primenjuje u industriji, građevinarstvu, kao ambalaža, posuđe ili ukras. Ipak, s obzirom na njegov jako dug vek, ono je jako nezgodan otpad, pa se stoga u mnogim zemljama organizuje proces njegove reciklaže.






Search