Kad su nastale naočare
Naočare
su okviri koji drže optička stakla ispred ljudskog oka. Iako se nekad
nose iz estetskih razloga, uglavnom ih nose ljudi sa oslabljenim vidom
ili radi zaštite očiju. Savremene naočare imaju specijalne držače koji
se nalaze odmah do nosa i koji su obično od nekog mekšeg materijala.
Oni sprečavaju da naočare klize s ljudskog nosa. Nekada se koristio i
monookl, koji vrši funkciju naočara, ali nema okvir i samo je za
jedno oko.
U početku su naočare bile od stakla, a danas se
sve više koristi plastika. Ona je praktičnija jer se smanjuje težina i
opasnost od lomljenja. Pored tog neke vrste plastike imaju i bolja
optička svojstva kao što su bolje propuštanje svetlosti i upijanje UV
zraka. Korektivne naočare se koriste za otklanjanje vidnih nedostataka
kao što je kratkovidost. Sunčeve naočare štite od jake svetlosti, a
postoje i posebne zaštitne naočari koji štite ljudsko oko od različitih
opasnih uticaja kao što je radijacija.
Naočare su
verovatno pronađene u severnoj Italiji oko 1280. godine, a identitet
originalnog pronalazače je nepoznat. Smatra se da su sličnu vrstu izuma
imali i Arapi i Kinezi. 1676. Francisko Redi, profesor na univerzitetu
u Pizzi je naišao na rukopis i 1283. godine čiji je autor tvrdio da ne
bi mogao ni čitati ni pisati da nije poslednjeg izuma ? naočara. Neki
vezuju ovaj pronalazak za Salvina d Armata koji je umro 1317. godine.
Prve
naočare su imali konveksna sočiva koja su mogla ispraviti dalekovidost
koja se pojavljuje kod ljudi s godinama. Kasnije su otkrivena konkavna
sočiva koja se koriste za ispravljanje kratkovidosti. Tek 1604. godine
Johannes Kepler je dao objašnjenje kako sočiva ispravljaju kratkovidost
i dalekovidost. Bendžamin Frenklin je otkrio bifokalna sočiva, koja
otklanjaju oba nedostatka. U poslednje vreme naočari se manje koriste
zbog sve veće popularnosti kontaktnih sočiva.